Filmovi iz bivše Istočne Nemačke: Digitalizacija košta, ali vredi

Šta se posle mnogo vremena dogodi sa filmom, može da se oseti čim se otvori metalna kutija u kojoj je rolna. Miris sirćeta. A to ne znači ništa dobro.

Tada je vreme za mašinu za pranje. Direktor studija Ralf Jese (Jesse) je sa kolegama kupio tu mašinu iz osamdesetih godina u Holivudu. Danas ona pomaže u spasavanju starih filmova iz nekadašnje Istočne Nemačke (DDR).

Pre 80 godina osnovana je nekadašnja filmska kompanija DDR, nazvana DEFA. Jedan od njenih najpoznatijih filmova je Tri lešnika za Pepeljugu (Drei Haselnüsse für Aschenbrödel), bajkoviti klasik koji se i danas prikazuje za Božić.

Legendarni su i Ubice su među nama (Die Mörder sind unter uns), Solo Sani (Solo Sunny) i Legenda o Paulu i Pauli (Die Legende von Paul und Paula).

Ali naravno, postoji još mnogo toga.

Kako objašnjava Stefani Ekert (Stefanie Eckert), tada je nastalo oko 700 igranih filmova, 900 animiranih i 2.000 dokumentarnih filmova. Ona vodi fondaciju DEFA, koja upravlja filmskim nasleđem.

Filmovi se čuvaju u Nemačkom saveznom arhivu i do sada nisu svi digitalizovani. Vremenom to postaje problem.

"Filmovi jednostavno neće izdržati još narednih 100 godina", kaže Ekert i kao primer navodi sindrom sirćetne kiseline.

Čak i pri najboljem skladištenju dolazi do znakova raspadanja. "Može da se pokuša da se to zaustavi", kaže ona. Ali bolja je digitalizacija.

To, međutim, košta.

Na jugu Berlina, u neupadljivoj zgradi, upravo se još jedan film čuva za buduće generacije. Stare filmske rolne dopremaju se u metalnim kutijama, stručnjaci ih proveravaju, pažljivo čiste u mašini za pranje filmova i potom skeniraju.

Uređaji izgledaju kao da ste zalutali u epizodu Zvezdanih staza.

Glumica Katarina Talbah (Katharina Thalbach) bila je još veoma mlada u filmu Jadi mladoga Vertera (Die Leiden des jungen Werthers). Sada se taj film iz 1976. digitalizuje u studiju kompanije Eurotape.

Na ekranima se zatim koriguju boje i, na primer, uklanjaju ogrebotine. Direktor studija Jese i njegov tim detaljno objašnjavaju svaki korak procesa.

Digitalizacija jednog filma košta više desetina hiljada evra, kaže Ekert. Od 2019, zajedno sa drugim institucijama, koristili su sredstva iz programa za očuvanje filmskog nasleđa, za koji se godišnje izdvajalo 10 miliona evra.

U međuvremenu su, međutim, sredstva otprilike prepolovljena, a nejasno je šta će se dogoditi posle 2028, kada se program završi.

Zajedno sa drugim organizacijama, ona apeluje na vlast da nastavi finansiranje programa.

"Filmsko nasleđe je nezamenljiv deo našeg kulturnog pamćenja i ogledalo nemačke istorije", navodi se u apelu upućenom državnom ministru za kulturu Volframu Vajmeru (Wolfram Weimer), pokrajinama i Nemačkoj ustanovi za podsticaj filma.

"Očuvanje ovih dragocenih fondova trka je s vremenom i fizičkim propadanjem materijala", stoji u pismu. Filmovi koji se više ne gledaju i o kojima se više ne govori su "mrtvo nasleđe".

Do sada je digitalizovan tek mali deo filmova, kaže Ekert. Kada je reč o igranim filmovima DEFA, do sada je obrađena gotovo polovina.

Fondaciji stalno stižu zahtevi za filmove, čak i iz dalekih zemalja poput Čilea.

To što su filmovi iz DDR uopšte sačuvani na jednom mestu i pohranjeni u Saveznom arhivu - umesto da danas moraju da se skupljaju rasuti širom sveta - je zahvaljujući činjenici da je u DDR postojala obaveza arhiviranja filmskog materijala.