Između knjige i ekrana: Koliko još danas čitamo?

Slika o čitanju koju mnogi još imaju je - mirno poslepodne, knjiga u ruci, tišina, koncentracija, tiho okretanje stranice.

Ali ko danas prolazi kroz železničke stanice, kafiće ili metro, vidi drugačiji prizor. Ljudi čitaju na pametnom telefonu, na čitaču e-knjiga, u kratkim tekstualnim fragmentima između notifikacija. Čitamo li manje – ili samo drugačije?

Informativni portal Buhmarkt (Buchmarkt) izveštava da su 2025. na nemačkom tržištu knjiga prihodi pali za 2,9 odsto u poređenju s prethodnom godinom. I knjižare su izgubile.

U poređenju s 2022, tržište je ipak ostalo ukupno stabilno.

Slično je i u svetu. Na nekim evropskim tržištima prihodi blago opadaju, dok drugde tržište još raste.

Posebno je uočljivo ono što se krije iza brojki. Naime, suzdržanost ne znači toliko slabije interesovanje za čitanje, koliko oprez potrošača.

Knjige se u osnovi ne traže manje, već se kupuju opreznije, zbog cena.

I još nešto upada u oči. Dok mnoge oblasti blago gube, beletristika nastavlja da raste – u Nemačkoj i u svetu.

Ključno pitanje se promenilo i glasi ne da li čitamo, nego kako, kaže Sven Štolfus (Stollfuß), stručnjak za medije sa Univerziteta u Lajpcigu.

Između e-knjiga, audio-knjiga i društvenih mreža, čitanje postaje fragmentiranije i brže, rekao je za Univerzitetski magazin u Lajpcigu.

"Mereno količinom teksta koji se čita preko aplikacija na pametnim telefonima, kvantitativno gledano, čitamo ukupno čak i više", kaže Štolfus. Ali više teksta ne znači automatski i više dubine.

Dok e-čitači za mnoge još funkcionišu kao digitalni produžetak klasične knjige, pametni telefon, prema Štolfusu, znatno snažnije menja način čitanja.

Puš-notifikacije, razne aplikacije i stalna prekidanja ometaju koncentraciju.

Umesto tihog uranjanja u knjigu, često dominira brzo pregledanje – ono što stručnjaci nazivaju "skiming". Čitanje između dva obaveštenja, pažljivo i ipak stalno prekidano.

Američki autor Nikolas Kar (Nicholas Carr) je u knjizi Plitkost: Šta internet radi našem mozgu (The Shallows: What the Internet Is Doing to Our Brains) rano upozorio na nestajanje "dubokog čitanja".

Koncentrisano poniranje u duže tekstove, što zahteva vreme, mir i pažnju zamenjuju brzo shvatanje, pregledavanje i skakanje između sadržaja.

Istraživanja podržavaju ovu dijagnozu. Digitalni tekstovi se češće čitaju selektivno, dok štampane knjige pokazuju prednosti upravo kod dužih i složenijih sadržaja – u razumevanju, pamćenju i koncentraciji.

Posebno jasno to formuliše takozvana Stavanger deklaracija iz 2019, koja je i danas aktuelna. Više od 130 evropskih istraživača čitanja tada je došlo do jednostavnog zaključka - ekran i papir nisu isto.

Ko želi zaista da razume duge, zahtevne tekstove, često je u prednosti na papiru – naročito kada su u pitanju koncentracija, kapacitet pamćenja i razumevanje teksta. Upravo u vremenima ometanja i brzog čitanja, ovaj oblik čitanja ostaje važan.

Pritom se ne radi o tome šta je "bolje" ili "lošije". Digitalni mediji treniraju druge veštine. Brzo filtriranje, navigacija, snalaženje u izobilju.

Dilema nije papir ili ekran, nego kada nam je potrebna dubina – a kada je dovoljan tempo?

Pitanje kako se čitanje menja više se ne postavlja samo u retrospektivi o tržištu knjiga ili medijskim promenama, već sve više s pogledom prema napred.

Alati veštačke inteligencije, podkasti i klipovi sve više zamenjuju klasične oblike pisane kulture, navodi Kristof Engeman (Christoph Engemann).

U svojoj knjizi Budućnost čitanja (Die Zukunft des Lesens) on opisuje kako sve više "dajemo da se čita umesto nas" – i kako time nastaje novi jaz moći između onih koji čitaju sami i onih koji čitaju iz druge ruke.

Time se onda postavlja i pitanje – šta se uopšte još smatra čitanjem.