Tri decenije od smrti Marlen Ditrih: Zašto je bila tako posebna?

Marlen Ditrih je u svoje doba bila jedna od najpoznatijih žena na svetu, ali za nekoliko njenih poslednjih godina, kada je živela u Parizu, gotovo da je niko nije video. Filmska ikona koja je umrla pre tačno 30 godina, 6. maja 1992. godine, na odstojanju je držala i svoje najbliže.

Zbog čega je jedna od malobrojnih svetskih zvezda iz Nemačke do danas toliko posebna? I zašto je pred kraj života izbegavala javnost?

"Stalno smo jedna drugoj telefonirale," ispričala je jednom pevačica Hildegard Knef. Jednom je Ditrihovoj dala znak da stoji pred njenim stanom. Marlen ju je pozdravila mahanjem navučene zavese.

Ime "Marlen Ditrih" do danas sobom nosi mnogo legendi. Za neke je seks simbol, glumica i pevačica ("Od glave do pete sazdana sam od ljubavi."). Ne znaju svi da je u Drugom svetskom ratu svojim nastupima sokolila američke vojnike. Na dan kad je umrla, imala je iza sebe skoro jedno stoleće.

Šta je Marlen Ditrih bila, to svako za sebe mora da otkrije, kaže istraživač kulture Zilke Roneburg (Silke Ronneburg) koja vodi njenu zaostavštinu u Nemačkoj kinoteci u Berlinu. "Meni je, na primer, palo u oči da je ljudi koji ne poznaju njenu filmsku istoriju vide kao modni uzor." I zbog pantalona "Marlen" – širokih, ravnog kroja.

Ali Ditrihovu su itekako prepoznavali i kao zvezdu u muškoj odeći, dodaje Roneburgova - u Berlinu dvadesetih godina to više nije bio tabu, ali baš je ona pogurala trend u svetu.

Na jednoj premijeri u Parizu 1933. bila je u odelu od tvida sa kravatom i beretkom. Francuskinjama je bilo zabranjeno da napolju nose pantalone, osim ako jašu ili voze bicikl. "To je bio skandal."

Bila je veoma iznijansirana ličnost, kaže Roneburgova.

"Iskreno, i nije baš lepo pevala, a i kao glumica je donekle imala ograničenja. Ali sve što je radila, dovodila je do savršenstva." Imala je tu sklonost ka perfekciji, disciplini, a umela je i da vlada porocima. "Zapravo se bojala kada bi dolazila u studija na fotosesije. A kad dođe, smesta bi podelila uputstva."

Do kraja se trudila da u svom dobrovoljnom egzilu u pariskom stanu stvari drži pod kontrolom. "Pošto je toliko radila na svom imidžu i napravila brend 'Marlen', nije htela da ga u starosti okrnji," rekla je Roneburgova. A imidž su gradili brojni nastupi.

Marlen Ditrih, koja se rodila u Berlinu, u današnjem delu grada Šeneberg, postala je poznata posle filma "Plavi anđeo" ("Der blaue Engel") 1930. U hulahop čarapama i cilindru glumila je pevačicu koja flertuje sa jednim profesorom.

Dokumentarac "Marlen Ditrih - samo njena pesma" ("Marlene Dietrich - Her own Song") koji je napravio njen unuk Dž. Dejvid Riva (J. David) govori o preseljenju u Ameriku.

Dolazak nacionalsocijalista na vlast iskomplikovao je njen odnos prema Nemačkoj. Tokom rata je nastupala za američke vojnike, a to poglavlje ju je pratilo i kad je nastupio mir. Na internetu se mogu videti sjajni snimci gde se vidi kako peva antiratnu pesmu "Reci mi gde je cveće" ("Sag' mir, wo die Blumen sind").

Kasnije je nastupala sa Bilijem Vajlderom i Dejvidom Bouvijem.

Kada kažete "Ditrih" - znalo se o kome je reč i to je ime bilo simbol jedne ere. Sa današnjim divama to baš i ne ide. "Kardašijan?" Ne možete da znate na koga se tačno misli.

Posle decenija javnog života, Marlen Ditrih se povukla, čak i posle saobraćajne nesreće u Australiji. Avenija Montenj 12, to je bila njena poslednja adresa u ljupkom pariskom osmom arondismanu.

Ditrihova je volela Pariz i svoje skrovište. Svet je napustila na četvrtom spratu luksuzne zgrade. Između 1977. i 1992. je vrlo retko napuštala stan, kako je u svojoj knjizi "Marlen Ditrih: Poslednje tajne" ("Marlene Dietrich: les derniers secrets") napisala njena bivša sekretarica Norma Boske (Bosquet).

Radijski novinar Luj Bozon (Louis) bio je među malobrojnima kojima je Ditrihova dopustila da je posećuju. Imao je ključ od stana i završavao je za nju razne svakodnevne stvari.

Bozon (87) joj je bio prijatelj više od 30 godina i 2012. je napisao knjigu "Halo, anđele moj, Marlen ovde" ("Allô mon ange, c'est Marlène"), prema rečima kojima ga je pozdravljala preko telefona.

Stan se, kako je opisao, sastojao iz jedne velike dnevne sobe sa dva klavira, zatim male, ali dobro opremljene kuhinje. Ditrihova je, pre nego što se povukla iz sveta, volela da kuva, posebno za svoje prijatelje. Hildegard Knef je za svoju prijateljicu rekla da je bila veoma brižna - starala se o njoj kako nikad nije ni majka.

Spavaću sobu je uredila tako da je u njoj mogla da živi. Ispod pomoćnog stola bila su pića, poput viskija, a dnevno bi ispijala po čitavu bocu, kako je jednom rekla bivša sekretarica. U zaostavštinu spadaju i jedna hvataljka i stotine knjiga.

Kraj kreveta su još kolica, televizor i telefon – najvažnija stvar pred kraj života Ditrihove i njena jedina veza sa spoljnim svetom. "Beskrajno je telefonirala i računi su na kraju bili astronomski," rekla je Roneburgova.

Ditrihova je, misli sekretarica, sebi oduzela život velikom količinom tableta za spavanje. Boske je u intervjuu za AFP rekao da je dva dana ranije imala moždani udar. Ali Roneburgova sumnja u to. Smrt za Ditrihovu, kako je jednom rekla njena ćerka Marija, nije bila ništa i možda je i nju htela da sakrije, kao što je krila svoju starost.

U svom dnevniku s početka maja 1992. zapisala je da se prehladila, ali ni traga umoru od života. Iako joj je kretanje bilo ograničeno, Ditrihova je telefonirala, čitala i pisala. To se, smatra Roneburgova, ne uklapa u tezu o samoubistvu.

"Važnije je šta od nje ostaje, kako govorimo o njoj 30 godina posle smrti i šta će ona biti za sledeće generacije."